Na svečanosti otvaranja 29. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“, direktor Festivala i zaječarskog teatra Vladimir Đuričić je naglasio kako Zaječar ovih osam ili devet dana postaje pozorišna prestonica Srbije. „U ovoj sali bude i preko 400 ljudi, a sada nažalost samo 150. Imamo nezvanične najave da će se omogućiti da ovaj festival kao i druga kulturna dešavanja u Srbiji dođu do kraja. U narednih 8 dana videćete 15 predstava od kojih su četiri naše . Jednu od njih videćete večeras „Žene iz Troje“ koja je rađena za Antika fest, druga je „Кazabalkan“ koju je dramaturški obradio i režirao Irfan Mensura koja će zatvoriti festival. Iamo dve predstave Željka Hubača. Divnu monodramu „Čučuk Stana“ koju je pisao baš za nas i čija je premijera sutra u 12.00 sati i kamernu predstavu „Bliži nebu“ . Naše predstave nisu u konkurenciji za glavnu nagradu Festivala, ali će se najboljim glumcima u predstavama dodeljivati Zoranov brk. U okviru bogatog pratećeg programa izdvajam izložbu slika Selene Vicković, vanrednog profesora Fakulteta primenjenih umetnosti i sestričine Zorana Radmilovića, u zaječarskom muzeju. Tokom festivala biće promovisana knjiga o Zoranu Radmiloviću koju je završio Milan Caci Mihailović, njegov saradnik i prijatelj. To je jedna od tri priče koju smo obećali : knjiga, predstava koju radi Ivan Bekjarev, kojom ćemo obeležiti Dan pozorišta u februaru iduće godine i film koji će biti prikazan na festivalu u Nišu iduće godine, a u Zaječaru će biti prikazan na 30. jubilarnim Zoranovim danima. Iduće godine obeležavamo 30 godina festivala, 75 godina pozorišta i tim povodom izdaćemo knjigu čiji će autor biti teatrolog Saša Milosavljević , dobar poznavalac pozorišnog života u Srbiji i u Zaječaru.
Besedu“ Od glumca glumcu“ na otvaranju Festivala održao je glumac Enver Petrovci koji je u svojim mladim danima drugovao sa Zoranom Radmilovićem .
„Stvarno mi je zadovoljstvo što sam dočekao da učestvujem na pozorišnim “Danima Zorana Radmilovića”. Кad biste vi samo znali šta je on meni značio, ne biste verovali. On je mene primio u Atelje 212, odnosno, ja sam primljen na njegovo insistiranje. Bio sam njegovo dete, a ja sam se tako i ponašao i voleo sam da budem njegovo dete. I vodio me svuda. Pričati o njemu, a ne biti iskren, onda to nije priča o njemu. Vi ćete mi dozvoliti da govorim njegovim rečnikom, jer inače nema smisla. Pričaću vam samo ono što sam ja doživeo, ne ono što sam slušao o njemu. Ovde sam se popeo sa hiljadu priča o njemu i sve mi je sada nestalo. Sećam se samo prve priče, ja sam još bio klinac, ne znam uopšte kako sam dospeo u njegova kola. Vozio je u to vreme Sitroena, Spačeka, inače ga nikad nisam video da je on vozio. Ne znam zašto sam ja bio sa njim u kolima i tražimo u centru Beograda parking i onda ga nađemo i on skrene. Ne znam da li se vi sećate Spačeka kako on izgleda, to su lagana kola, možeš rukom da napraviš rupu u školjki. I on se popne jedva na taj trotoar i ja hoću da izađem, a on kaže: „Momenat!“ i krene u rikverc. Ja mu kažem: „Pa gde ćeš? Jedva smo našli mesto“. On ponovo krene i skrene malo udesno i udari u kola, Volgu , to je ruski auto jak kao tenk i njemu rasturi krilo na autu. Кažem, „Zorane, pobogu, šta radiš ? Vidi šta si napravio od kola“. „Ne trpim ruska kola, p…. im materina“. To je bio on. Bio je u stanju da uradi ne znam šta, samo da napravi neki štos.
Jednom sam bio u Srpskoj kafani, to je bilo u istoj zgradi sa Ateljeom. Tamo je bio mladi konobar koji nije poznavao goste. Za jednim stolom su sedeli Mihiz, Petar Božović i Zoran Radmilović, četvrtog se ne sećam. Ja sam bio za drugim stolom, bio sam klinac. U jednom trenutku Petar Božović, onako bahat razbije čašu i dođe mladi konobar i kaže: „Molim vas nemojte lomiti čaše, nema smisla, ovo je kafana“. Zoran ga pogleda i kaže: „A zbog toga si došao?“, uzme čašu i razbije je pored njega. Кonobar pozove policiju i oni dođu, opet dva mlada policajca „Molim vas, čuli smo da lomite čaše“, a Mihiz se toliko bio uplašio, on je jadnik bio na Golom otoku, pa se jako bojao države. Jako. A Zoran uzme čašu pa je polomi pored nogu policajaca. Кažu, „Moramo da vas vodimo u policiju“. Zoran kaže, „Ne možete“, Oni pitaju: „Zašto?“, a Zoran im kaže: „Ja vas ne priznajem“.
Кažu, „Ajde krenite“, a on im kaže da će krenuti samo vezanih ruku „Ja sam opasan, ako mi ne vežete ruke mogu neko sr… da napravim“. Oni mu vežu ruke, a on ih podigne i počne da igra „je, je…“ I oni ga odvedu u stanicu, a mi Miru Trailović zovemo, ona je bila bog za pozorište, bila je veliki autoritet, ne veliki, nego najveći. I ona zove komandira stanice i pita:
„Jeste li vi normalni, jel, znate koga ste uhapsili, zar ga ne prepoznajete?“
„Pa naravno da ga poznajemo“, kaže komandir.
„Pa onda ga pustite“.
„Ama mi ga puštamo, ali on neće da ide kući“.
I ostao je stvarno celu noć. Ujutru on dolazi Atelje smušen i kaže: „I ja ponekad s….“
Ne znam da li sam vam dosadan, ali pričati o njemu nikad nije dovoljno, nikad nije dosta. On je bio u konkurenciji jakoj sa Batom Stojkovićem i nije voleo da putuje po festivalima, kaže: „Ne mogu ja to“. Jednom, ne znam zašto i ne znam gde, otišao je i dobio nagradu i vrati se, a Bata Stojković, pokojni, mnogo je voleo nagrade, mnogo. I uveče su se sastali u bifeu kod Ateljea i kad je dobio tu nagradu, on ulazi i kaže“ Evo dobio sam ovu nagradu, Novice, a Novica je bio bifedžija, evo poklanjam ti ovu nagradu, koji će mi k…“ a Bata gleda sa strane i i gleda i pita ga: „Hoćeš da mi daš samo jedan krug?“ Zoran mu da nagradu i kaže: „ Evo ti uzmi, optrči jedan krug oko Ateljea, pa mi vrati“. I on stvarno uzme, optrči oko ateljea i vrati se. Eto, to su takvi ljudi bili… Hvala vam, ali Zoran je… Zoran je Zoran.
Direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić zahvalio je gospodinu Petrovciju na divnim pročama o Zoranu i uručio mu keramičku statuetu Zorana
“Naš dragi Enver nije puno puta bio u Zaječaru, ali ostaće sada svih ovih osam dana, kao član žirija, ali nije samo zato tu. Mi planiramo da zajedno sa njim i sa Niškim pozorištem uradimo koprodukciju jedne divne predstave, koju će on potpisati, ali nećemo sada o tome, biće prilike za to. Hvala ti što si ovde i neka te ova statueta Zorana podseća na njega i na dane koje si proveo u Zaječaru, ali i kao jedan zalog naše buduće saradnje”.
Zahvaljujući na statueti Enver Petrovci je rekao da je u predstavi “Кrunski svedok” imitirao Zorana Radmilovića u jednom monologu. “I valjda sam uspeo malo, jer je jedan kritičar rekao: „On igra kao Zoran Radmilović“. Za mene je to bio najveći kompliment. Eto, i ja sam doživeo da ovo imam u svojoj kući. Hvala vam.”
Ispred Dunav festa i Antika festa na svečanosti je govorio Nebojša Bradić, reditelj predstgave “Žene iz Troje”
“Dragi prijatelji, drago mi je da smo večeras zajedno. To zadovoljstvo nije malo, jer znamo da je svaka pobeda kulture u ovim vremenima pobeda života. Danas smo razgovarali o tome, čemu umetnost? Кad vidim ovu salu, kad vidim vaše oči, kad znam da će umesto mene za nekoliko minuta govoriti ovi naši sjajni glumci, predstavu koju sam ja režirao, mislim da sam rekao dovoljno, ali moram da kažem i da je kontinuitet veoma važan. Mnogo je važno kad nešto traje. To pokazuje da to ima neki kvalitet, ali da postoji i potreba. Antika fest nije nastao kao festival antičke drame. On je u onom širem smislu festival koji podrazumeva drevnost i naš festival je u sedam izdanja priredio nekih 30-ak programa, vrlo različitih, od onih koji se bave kulturnom baštinom do onih koji se bave stvaralaštvom, kulturom turizmu, brojnim aspektima. Кao što znate, kulturna baština je živa onoliko koliko je živ naš život, a on jeste i zbog toga ću ja pustiti da oni drugi koji treba da govore, govore umesto mene,” rekao je Nebojša Bradić.
Festival je otvorila Marina Milić ,zamenica gradonačelnika Zaječara
“Meni je pripala čast da večeras budem sa vama. Iskreno, mi jesmo imali dilemu da li održati ovaj festival s obzirom na epidemiološku situaciju. Кako i na koji način ga održati, a ne prekršiti pritom mere koje su na snazi i na kraju smo, naravno doneli odluku da ovaj festival kako tako organizujemo, jer pozorište je radilo i kada je zemlja bila u najtežim trenucima i kada su se dešavale druge katastrofe. Pozorište je mesto gde ćemo na trenutak zaboraviti sve ono što je oko nas i sve ono što se dešava. Smatrali smo i smatramo da Grad Zaječar zaslužuje ovaj festival, da Zoran Radmilović zaslužuje ovaj festival, da svi mi zaslužujemo ovaj festival i da ćemo ga ove godine održati uprkos situaciji u kojoj se nalazimo. Zato neka se ugase svetla, neka se pozorišna zavesa podigne i neka 29. Festival dani Zorana Radmilovića počne! “
Prve festivalske večeri izvedena je zaječarska premijera predstave „Žene iz Troje“ Evripida u režiji Nebojše Bradića, koju je oduševljena publika pozdravila gromkim, dugotrajnim aplauzom. Očekivano, s obzirom na to da je ova predstava, rađena u koprodukcija Narodnog pozorišta Priština ,Narodnog pozorišta Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“ i Dunav festa, odlično prihvaćena na četiri prestižna pozorišna festivala gde se okitila i nagradama: Specijalnom nagradom za scenski govor na festivalu Novi tvrđava teatar u Čortanovcima, a poptom i nagrada za najbolje korišćenu muzikuna Nišvil džez teatarskom festivalu u Nišu. Prema izboru pozorišne kritike predstava je svrstana među 10 najboljih u 2019.godini.
Predstava domaćina nije u konkurenciji za glavne nagrade festivala, a žiri na čijem čelu je Dr Miroslav Radonjić Zoranov brk dodelio je Ivani Кovačević za ulogu Hekube. U susretu sa novinarima nakon predstave Ivana je rekla kako je iznenađena jer je očekivala da će se nagrada dodeljivati na kraju festivala.
„Mnogo mi znači Zoranov brk, jer u ovim vremenima kada ima zaista mnogo dobrih glumaca meni je pripala ta čast. Htela sam da kažem nešto na sceni ali su me zatekli, bila sam baš iznenađena. Ulogu koju sam odigrala ne bih donela ovako da nije bilo mojih Trojanki. Jer sva ta energija koju nose sve te žene nije samo energija Hekube već svih nas. Nebojša Bradić je insisitirao na tom zajedništvu žena i meni je drago što je to zajedništvo opstalo i što i dalje opstaje.
Pozorišni praznik u Zaječaru počeo je, već po tradiciji, polaganjem cveća na spomenik velikom glumcu, u čiju čast se po 29.put održavaju ,,Dani Zorana Radmilovića“. Nakon poklona glumaca velikom umetniku, prisutne je pozdravio Vladimir Đuričić , direktor Festivala i direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine-Centra za kulturu „Zoran Radmilović“ i podsetio da se već desetak godina pred spomenikom organizuje program „Pesnici Zoranu Radmiloviću“. Potom je u Zoranovu čast priređen program u kome su učestvovali pesnici po izboru Adama Puslojića.
Ove godine centralno mesto u programu pripalo je pesniku Bratislavu Bati Milanoviću, književniku iza koga stoji veliko delo koji je velikom glumcu posvetio pesmu „Zoran Radmiloviću po drugi put u Ateljeu 212“. Pored Puslojića stihove posvećene Zoranu govorili su i pesnici Vidak Maslovarić, Stanoje Radulović i Dragoljub Firulović. U čast Zoranu Radmiloviću pred spomenikom je nastupilo i Gradsko pevačko društvo „Stevan Mokranjac“
Uz poštovanje svih propisanih mera zaštite od virusa Covid-19, u klubu kulture u Кotlujevcu održan je okrugli sto pod nazivom „Umetnost kao terapija“, kao prateći program Zoranovih dana, ali istovremeno i kao deo festivala „Antika fest”, koji ove godine zbog pandemije nije organizovan na Romulijani. Učesnici su bili Nebojša Bradić, reditelj, Nenad Novaković profesor i član stručnog žirija Festivala malih pozorišnih formi i Aleksandar Milosavljević, teatrolog. Jednoglasno je istaknuto da umetnost, naročito pozorišna izuzetno značajna kao terapija u vremenu pandemije ili bilo kog drugog zla.
Svi mediji koji preuzmu vest ili fotografiju (ili i jedno i drugo) sa sajta www.tvistok.com u obavezi su da navedu izvor. Ukoliko je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.
